Pre cu naci Hofu, nego mesto u vrticu

Pre jedno godinu dana supruga i ja smo lunjali po kraju i obilazili vrtice da pronadjemo neki optimalni spoj (dobar, pristojan vrtic-relativno blizu i usput do posla).Secam se da je bio lep zimski dan, bez vetra, a sa puno snega..Kad smo konacno izabrali jedan, otisli smo kuci na toplu cokoladu.Pravi americki, jingle bells film.
FFW........................
Danas se uputih sa cerkom u odabrani vrtic sa namerom da je prijavim ili bar da se raspitam oko uslova za prijavu, ne sluteci da je nas americki film rezirao David Lynch.Uhvatih se za kvaku ulaznih vrata, kad cvrc...zakljucano.Aha, interfon...lepo, paze na bezbednost dece, ne moze da udje ko hoce.Pozvonim ja, javlja se prijatan zenski glas..
-"Prezime?"
-"Molim?"
-"Vase prezime?"
-"Ah, ovaj...ja sam dosao samo da se raspitam..."
-"Prezime, molim vas.."
-"Pandurovic, ali.."
-"Niste na spisku."
-"Znam, dosao sam samo da se raspitam oko upisa u vrtic..."
-"Oko upisa?"
U ovom trenutku se inace u filmu kamera pomera pored ulaza gde neka luda baba sedi u stolici za ljuljanje i pocinje histericno da se smeje.
-"Da.."
-"Samo malo sacekajte."
Cekamo, sta cemo...Tina je vec osacovala ljuljaske i klackalice u parku ispred i vuce me za ruku...Dok se nemilosrdno rvam sa njom, ulazu zurno prilazi otac sa sinom, zvoni, uigrano izgovara prezime i vrata se otvaraju.Pridrzava mi vrata, misleci da sam doveo cerku u vrtic i tu nas dvoje nalazimo sansu da uletimo sto i cinimo.Hmmm...stepenice dole...stepenice gore...i nigde nikoga.Sad sam vec zabrinut kako ovde ipak moze da udje ko hoce.Idemo prvo gore.Tina odmah nalazi minijaturnu kucicu za igru.Sjajno, sad cu moci na miru da razgovaram sa...sa...nekim, ko naidje.Aha..spremacica...
-"Dobar dan, izvinite samo da vas pitam...s kim bih mogao da razgovaram oko uslova za upis...?"
-"Za upis?Ovde?"
`Ajmo opet - picture baba koja se smeje
-"Da."
-"Probajte dole, sprat nize, tamo je glavna vaspitacica.A jel` cerka jos nosi pelene?"
-"Da, ali..."
-"Moracete da je odviknete."
-"U redu (ako vi tako kazete)."
Udruzenim silama grckih i rimskih bogova, izvlacim Tinu iz kucice i vodim je dole.Dole ima desno i levo, idemo desno...hodnik...hodnik...hodnik...wc, a sa desne strane vrata.Posto je nemoguce uci bilo kako drugacije u tu prostoriju, osim iz wc-a, ulazimo u njega i kucamo.Otvara nam prijatna vaspitacica..
-"Dobar dan, izvolite.."
-"Dobar dan, hteo sam da se raspitam oko upisa, bla, bla..."
-"Jao kako si slatka, kako se zoves?"
Tina cuti, gleda mene..
-"Idite pravo niz hodnik, desno, pa opet pravo u susednu prostoriju, tamo je glavna vaspitacica."
-"Hvala."
-"Jel` spava ona popodne?"
-"Od pre dva meseca ne.
-"Trebalo bi da je naviknete."
-"U redu (ako vi tako kazete)."
Idemo u tu prostoriju, kucamo...kucamo...cekamo...taman smo hteli da banemo, kad izlazi kuvarica..
-"Dobar dan, da li je glavna vaspitacica tu, hteo sam da se informisem oko upisa u vrtic."
-"Aha, sad cu je pozvati.Cao seceru, kako se zoves?"
Tina cuti.
-"Jel` zna sama da se obuce?"
-"NE."
-"Evo sad cu je pozvati.."
Tina i na ovom spratu nalazi kucicu u koju brzinom kosave ulece.Dolazi vaspitacica.
-"Dobar dan, ja sam (), izvolite.."
-"Zeleo bih da upisem cerku u ovaj vrtic, pa me zanima.."
-"A, pa upis se vrsi u ().Tamo se podnose prijave za sve vrtice na ovoj opstini."
-"Hej, lepotice...kako imas lepe oci..kako se zoves?"
Tina cuti (odjebi).
-"A jel` ume sama da se hrani?"
-"`Ajmo Tina.Hvala vam, prijatno."
Tina ovaj put ne pravi problem, odmah me uzima za ruku i odlazimo.
-"Tina, jel` ti hladno?"
-"Nije, tata."
Idemo u vrtic gde se podnose sve, ama bas sve prijave..znaci The vrtic.Nije bas blizu ovog gde smo bili, ali nema veze.The vrtic je ooooogrrrroman, nema interfon, ali na ulazu je info salter.
-"Dobar dan...u vezi upisa..."
-"Hodnikom do kraja, vrata desno"
Na kraju hodnika je opet wc, nasuprot njemu vrata.Kucam i posto niko ne odgovara, ulazimo...a unutra...jedna veeeellliiikkkaaaa hala, kao magacin...milion stolova, za svakim po dvoje, stolovi razdvojeni..cime su stigli..pleksiglasom, plutom, kartonima, ma prava "kako mali Perica zamislja" americka kancelarija.Svi su zauzeti, neki kasnim doruckom, neki novinama, telefonom, neki Farmwill-om...Dolazim do najblize sluzbenice..
-"Dobar dan, kod koga mogu da se informisem (itd..)."
-"Evo sad cu vam prvo dati formular da popunite...samo malo..."
Kopa po fasciklama, preturapo fiokama...
-"Aha, evo ga...izvolite, mozete ispred popuniti."
Zahvaljujem se i izlazimo.
-"Vidi Tina, loptice."
Fffffijjjuuuu.E sad mogu na miru da popunim formular.Ime, prezime, razni brojevi...hmm...adresa stanovanja.Odoh nazad u kancelariju da priupitam.
-"Izvinite, popunio sam sve, samo imam nedoumicu oko adrese stanovanja."
-"Pa valjda znate gde vam dete zivi?"
Ovde mi organizam govori da bez bensedina ne odgovara za svoje postupke..
-"Naravno da znam, u ulici (), ali smo prijavljeni na drugoj adresi, pa me zato..."
-"Kako to?"
U tom trenutku, gledajuci nju jednim, a prateci cerku drugim okom sam prokuvao..
-"Vase pitanje nije na mestu."
-"Kako to mislite?"
-"Lepo.Mesto za vase pitanje se nalazi negde u Svedskoj ili Luksemburgu, ovde u Srbiji mu nije mesto."
-"Ne razumem."
Htedoh da kazem "Nije bitno sta covek razume, nego sta oseca.'(Decko koji obecava), ali sam progutao knedlu i suzdrzao se.
-"Vidite...na adresu kod moje bake na, na drugoj opstini, prijavljeni smo ja, baka, Tina, moja zena, sestra, mama, tata, pas i kravata.Izvinite, to je iz jedne pesme, nebitno..bitno je da supruga i ja sa cerkom ne zivimo tamo vec 5 godina, nego kao podstanari na adresi koju sam vam rekao...na ovoj opstini."
Mislim da nisam mogao biti jasniji...
-"A zasto onda niste tu prijavljeni?"
-"Izvinite, ali opet vi o Svedskoj.."
-"Slusajte, u svakom slucaju morate navesti adresu na kojoj ste prijavljeni."
-"Hvala."
Upisujem adresu i predajem formular.
-"Hvala, bice vam javljeno kad da donesete potrebna dokumenta za konkurs."
-"A kad bi to bilo, otprilike?"
-"U toku Aprila."
-"Aha, znaci u Maju bi trebala da krene u vrtic.."
-"Ne.Tek u septembru.Ona sad ima 2 godine i 4 meseca, a to je nezgodan uzrast, jer vise nije za jaslice, a nije jos ni za vrtic.."
-"Hmmm...pa postoje valjda, koliko sam razumeo neke grupe mesovitog uzrasta."
-"Da, ali....pa dobro, videcemo.Ali ovde je velika lista cekanja, pa.."
-"Lista cekanja?Zar nije sve liste gradonacelnik zguzvao i bacio u djubre?"
Nasmejala se, ali tiho...
-"Naveli ste ovde tri zeljena vrtica, u jedan od ta tri bi trebalo da bude upisana."
-"Trebalo?Nije sigurno?"
-"Nije...ako u njima ne bude mesta, bice vam ponudjen neki vrtic gde ima."
-"Ali na ovoj opstini?"
-"Ne mora da znaci."
Vec zamisljam sebe kako svakog jutra vodim cerku u Zemun Polje..
-"Uostalom, vi niste prijavljeni na ovoj opstini.."
-"Da, ali na ovoj opstini radimo.Zar nije logicno da mi dete bude sto blize dok nije sa mnom?Uostalom, imam pravo da je prijavim u koji god zelim vrtic u Beogradu, zar ne?"
-"Pa, jeste, ali...takvi su uslovi...videcemo..."
-"(Uhhhhhhh!!!) Dobro...hvala vam.Samo jos jedno pitanje...Da li deca u ovom vrticu moraju znati da sami piju lekove?"
-"Molim?!"
-"Nista, mala sala.Dovidjenja."
Ostali smo u tom vrticu, medju lopticama jos bar dva sata.Ko zna da li ce videti ovaj vrtic ponovo, pa nisam hteo da joj prekidam zadovoljstvo.Niko nas nista nije pitao.
Kad smo se vracali, vetar je picio kao nenormalan.
-"Tina, jel` ti hladno?"
-"(tuzno) Daaa."
Cim sam je podigao, k`o pravi dekor za avanturu, prosuo je nezno blato divlji autobus.
(Smiri se, Stevo...smiri se...bolje Lynch nego Tarantino)

Decak umesto kog sam odrastao

Zurio sam taj dan u dom zdravlja, jer nisam imao zakazano.Spremio sam se da cekam na red bar..nekoliko sati, ali morao sam doci ranije da bi me uopste uzeli u obzir.Problem je bio sto taj dan nisam otisao na posao i trebalo mi je “opravdanje”.Heh…opravdanje…kroz glavu su mi prosli skolski dani, ali u saobracajnoj guzvi nisu se mogli zadrzati tu dugo.

Dom zdravlja je u mom starom kraju…u kraju u kom sam proveo 25 godina, u kraju gde sam odrastao.Kad sam se odselio, nisam prebacio zdravstveni karton u neku blizu ustanovu zbog toga sto je do tad o zdravlju cele moje porodice brinula ista doktorka, pa da ne prekidam tradiciju.Osim toga, nisam cesto ni isao kod lekara da bih se pokajao sto putujem toliko dugo.Poslednji put sam bio na pregledu…hmm…pa pre nego sto cu se odseliti.I ne samo na pregledu…nego i u tom kraju.Dok sam hodao slalom kroz bujicu ljudi (u centru je skoro uvek tako), pokusavajuci da im stavim do znanja da postojim ili bar, ako to ne mogu, a onda da izbegnem da me pregaze, osvrtao sam se, koliko sam mogao da uhvatim bar neki detalj od ulica mog detinjstva.Na prvi pogled, nisu se mnogo promenile, ali to je valjda varka secanja…jer su mi u oci upadali samo poznati detalji, sve sto se promenilo mozak je odbacivao kao nebitno.U svojoj bivsoj ulici sam konacno uspeo bolje osmotriti, jer kroz taj deo ulice nikad  nije islo mnogo prolaznika, stavise tek poneko ko ne stanuje tu.Tanjug je ostao potpuno isti…bacio sam pogled na interfon zgrade u kojoj sam ziveo, prepoznao sam, mislim, tri prezimena.Nastavio sam ulicom, sa desne strane je bio parkic.Kazem “bio”, jer sad je setaliste za pse.Dve zene sede u cosku parka, dok se deca igraju oko klupe.Pored njih u parku je jos 400 fensi likova sa isto toliko kerova i svi seru.Hotel “Palace”, smekerski kao i uvek.Kao klincima, on nam je bio odrednica..pa smo se tako Mi sa “palasa” tukli sa Onima sa “liona” ili kako vec…Spustao sam se ulicom dalje i skoro sam stigao do ambulante kad…Poslednja zgrada u nizu, jedna zgrada koja me je delila od cilja…zavrtela mi je um i srusila staru branu kroz cije su supljine samo ponekad curela poneka secanja.Reka je krenula…probila…Ako me je “opravdanje” podsetilo na skolske dane, onda me je ova zgrada u bukvalnom znacenju vratila u detinjstvo.

Kako sam mogao zaboraviti da je ona tu zivela?Znam da vise nije tu, znam…culi smo se, friend-ovi smo na Facebook-u, razmenili smo nekoliko recenica, ali dzaba…dzaba sve to.Ovo je bio miris detinjstva, miris prve zaljubljenosti, tako jak.Nasao sam se okruzen secanjima, nije bilo niceg da me zadrzi u sadasnjosti.Kakav cudan osecaj.Ali cudnije od svega je trenutak u kom sam izasao iz sebe…da, izasao, ja sa svojih 12 godina i stao nasuprot sebi, konju od svojih 30 i kusur.Kao u snu, cas sam bio jedan…cas drugi…cas klinac…cas odrastao.Kao klinac gledajuci u sebe osetio sam razocaranje, kao odrastao gledajuci u sebe, osetio sam stid.Proslost sa svim svojim zeljama i pogledima na svet me je poklopila kao godinama gomilano djubre u podrumu.

Decak : “Zasto?”

Odrastao: “Sta zasto?”

Decak: “Zasto si mi toliko zakomplikovao zivot, zar se ne secas koliko je sve jednostavno?”

Odrastao: “Znam, tako sam mislio, ali treba ziveti, a za zivot treba se boriti, stalno, svaki dan…videces…novac, posao, problemi,..”

Decak: “Znam, vidjao sam to kod nasih roditelja, ali…sta radis izmedju novca i posla, izmedju posla i problema?”

Odrastao: “Nemam “izmedju”.”

Onda je izasla ona…iz zgrade…i iz secanja…te oci, kosa…rekla mu je “Cao” i prosla pored njega…

Odrastao: “Zasto se mucis tako, zasto se trudis toliko, zar ne vidis d ate jedva primecuje.Trckaras za njom kao pas…a ona psa vec ima.Zasto?”

Decak: “Sve sto imas…sve sto si stekao, trudeci se da me zaboravis, sve…sve bih dao, svega bih se odrekao samo za jedan dugi pogled od nje.”

Odrastao: “Sve bi joj dao samo za pogled?Hahaha, cini ti se…videces, odrasces pa ces videti.”

Decak: “Prvo, ne bih dao njoj, jer ne zelim da kupim njene oci.Rekao sam, svega bih se odrekao.Drugo…tacno, odrascu..a dok budem odrastao ovaj susret sa tobom ce mi stalno biti u mislima.Nikad se necu promeniti.Nikad.”

Odrastao: “Ne budali, tako sam i ja mislio……..”

A onda sam se setio…setio sam se ovog susreta kad sam bio u osnovnoj skoli, bas tu…pored njene zgrade…setio sam se da sam to rekao.”Nikad se necu promeniti.Nikad….”.Dugi pogled….zeleo sam se zakleti na zivot klosara samo zbog jednog dugog pogleda, pogleda od kog srce bubnja u usima, pogleda zbog kog mozak i srce udruzeno zabranjuju grlu da progovori, pogleda koji pravi auru oko nas, nevidljivu i neprobojnu.Dugi pogled…ne zove se tako zbog trajanja, jer ne traje duze od desetak sekundi, vec zbog toga sto zaustavlja vreme samo za nas dvoje.Zbunio sam se.Opet sam osetio stid i nisam znao sta da mu kazem, a video sam i da mu dosadjujem.Najzad, bez reci, krenuo je.

Odrastao: “Gde ces?”

Nije nista rekao, a nije ni trebao, moje pitanje je bilo besmisleno, jer znao sam gde ide…Ona danas ima cas baleta, cekace je ispred…nadajuci se pogledu, kao i uvek.

Bez reci, bez misli, bez osecanja produzio sam do lekara.Predao sam knjizicu, promrmljao da nemam zakazano.Rekla mi je da cu morati da sacekam.Sedeci u cekaonici, buljio sam u jednu tacku…ne, ne u tacku, gledao sam kroz zid, kroz sve…u nistavilo.I dalje nista nisam osecao, nisam se kajao, nisam bio tuzan, nisam ni o cemu razmisljao, samo sam prazno buljio…Posle nekog vremena, 10 minuta ili 4 sata, ne znam tacno prozvala me je doktorka.

-“Dobar dan”

-“Dobar dan”

-“Sedite.Sta vas muci?”

-“Nista.”

-“Nista?Pa zasto ste dosli?”

-“Onako..slucajno.”

-“Molim vas, uozbiljite se.Em niste imali zakazano, a guzva je, jos pacijenata ceka, em se sada glupirate…”

-“Izvinite.Ja sam ustvari dosao nekoliko do zgrade metara uz ulicu da se oprostim od njega.”

-“Uh…od koga?”

-“Od decaka.Morao je da ode.”

-“Dobro, dobro…imate pravo na 15 minuta pregleda po zakonu, hajde da vas cujem, mozda dobijete i uput za psihijatra.Strasno…I?Zasto je morao da ode?I ko je taj decak?”

-“Morao je, zuljale su ga moje cipele…I moje srce.”

-“Vase srce?”

-“Da, postalo mu je previse tvrdo za jastuk.”

-“Samo mi je jos filozof falio, pa zar vi stvarno nemate druga posla, nego mene…”

-“Nemam.Zaista, vise nemam.”

-“I?Gde je otisao?”

-“U pesmu.

-“Ha, pesmu…koju pesmu.”

-“Bilo koju…recimo neku od Mike Antica.Od sad ce tamo ziveti.”

-“Dobro, dosta je bilo, zaista, ako nemate neke simptome, temperaturu, kasalj, ako vas nista ne boli, ako vas nista ne muci, molim vas izadjite.Ima ljudi koji cekaju, a zaista su bolesni.”

-“U redu, izvinite.Prijatno.”

-“Dovidjenja.I pozovite sledeceg…”

Otisao sam, nisam ni knjizicu uzeo, ne znam ni u kom pravcu sam krenuo, slabo se bilo cega secam do kraja tog dana.Samo znam da je bio beskrajno dug i da mi je u glavi odzvanjalo “…ako vas nista ne muci…ako vas nista ne muci…”.A bas u tome je bio moj problem.Nista me je mucilo.Jedno veliko…nista.