Ljubav i...

...mrznja?Ne, naravno.Vidi, ko voli taj je sposoban i da mrzi.Zato su najkrvaviji ratovi oni medju bracom.Mrznja nije neprijatelj ljubavi, ona je njeno nalicje.Seti se jednog od svojih prvih zadataka
-Ako imas dve jabuke i jednu das Marku, koliko ti jabuka ostaje?
ili
-Ako imas dve jabuke i jednu ti Marko uzme, koliko ti jabuka ostaje?
Isti rezultat?
Mozda ruzno zvuci, ali protiv mrznje se ne treba boriti.Uzaludno je.Mrznju treba shvatiti, oljustiti, zaci duboko iza nje, do same sredine gde se uvek nalazi ljubav.Neuzvracena, neshvacena, neiskazana...potisnuta.Pokusaj.Probaj sa izmisljenim likovima, sa Gargamelom, zlom vesticom zapada, Sir-Kanom, kraljicom srca, kapetanom Kukom...Probaj onda sa ljudima koje sreces...Probaj sa sobom.To je ipak najteze ili bar izgleda da jeste sve dok ne uspes.Evo, ja jos nisam.I dok ti ovo pisem, ja i dalje pokusavam.Ali znam ljude koji jesu.Znas kako ces ih prepoznati?Po tome kako kazu "Dobar dan".Ne mogu ti opisati, nije to ni do boje glasa, ni do tona, ni do naglaska, prosto...prepoznaces ih, veruj mi.Oni su nasli ugao gledanja pod kojim se mrznja prelama u ljubav.I svima njima su zajednicke suze na cilju.Suze su prijatelj ljubavi.

...tuga?Opet ne.Tuga je ljubav sa nogom u gipsu.Nekad duze, nekad krace, ali zaraste.Ostane oziljak, zasvrbi ponekad pred kisu koja te topi kao secer.Onda kad sunce grane, skupis se, uzdahnes i nastavis dalje.Uzdah je prijatelj ljubavi.

...ravnodusnost.Da, ta opaka bolest je pravi neprijatelj ljubavi.Bezosecajnost.Secas se one knjige o svemiru, secas se kako nastaju crne rupe.Tako je i sa ravnodusnoscu.Kada sebicnost postane teska sama sebi, ona se u samu sebe urusi i postane crna rupa za sva osecanja.Takve osobe ne mogu ni mrzeti, a kamoli voleti.Kao i sve na ovom svetu, sretaces i njih.Znas kako ces ih prepoznati?Po tome kako kazu "Dobar dan".

'Ajmo u muzej.

Priznavanje srece

Odmah na pocetku da ti kazem - Na ovu temu cu ti pricati kao trener koji je u svojoj karijeri bio veciti drugi.Trudio sam se i trudim se i dalje, ali ne mogu ti pokazati zlatni pehar.Mogu ti samo pricati o njemu...Vidi, pokusacu slikovito da ti objasnim.Pokusaj da zamislis srecu kao zube.Moras je svakodnevno paziti, negovati, cuvati, na pocetku mozda ispravljati, korigovati, a posle se o njoj brinuti.I kao sto zube pred spavanje obavezno operes, tako svako vece moras srecu ocistiti...od tuge, od brige, zavisti, mrznje...jer ako to ne radis redovno, sreca moze da se pokvari.Pocne da boli, ne moze da se raduje i mora da se popravlja, da se vadi i zamenjuje drugom, blistavom i jakom, vestackom srecom.I mislices da si srecna kad zapalis cigaretu ili popijes konjak ili...i kad kasno uvece pojedes gomilu slatkisa i kad sednes u auto pa otpanjis 200 kroz grad i kad si svako vece u drustvu drugog muskarca i kad kupis cipele, televizor, jahtu...I kao i vestacke zube, moraces skupo da je platis.Preskupo.Ali ne odmah.Vestacka sreca se placa pred kraj zivota.Izmedju cetiri zida, sa jednim krevetom, ispred jednog prozora, sa jednom suzom, dok na stocicu u casi punoj vode stoji sreca, blistava i jaka, kao i prvog dana kad si je dobila.I dalje zeljna.Boljeg konjaka i original cigareta, sladjih slatkisa, lepseg muskarca, vece jahte, vece brzine...I shvatices tad da to nije tvoja sreca, jer prava sreca nikad ne nadzivi coveka.Ona umire sa njim, mirna i spremna.

I zato nemoj to dozvoliti, cuvaj je.Nemoj se udaljiti od ljudi i drustva, time nista neces postici.Kao sto sam ti vec pricao...cemu sluze ovi zubi, ako ne mogu da zvacu.Isto je i sa srecom, moras je trositi, inace gubi svrhu.Osetices i dobre i lose emocije, od toga ne treba bezati.Sve je to u nasoj prirodi.Samo je cisti od svega sto se nakupi preko dana, a sto moze da joj skodi.Ne dozvoli da je iko kvari, reaguj na svaku promenu, munjevito, ne sutra, ne ovih dana, nego odmah.Budi okruzena i dobrim i losim ljudima, ali budi zaokruzena sobom.

E da, da ne zaboravim kad sam vec za slikovito odabrao tu sliku...postoji i redovan pregled srece isto kao i zuba.Znas kako on izgleda...Odaberes sebi jedan cosak, zazmuris i tiho priznas svetu da ga volis.A ne mora to da bude cosak, moze da bude recimo i onaj bedem na Kalemegdanu.I ne moras da zazmuris ako ne zelis, mozes da gledas sirom otvorenih ociju.A ako imas potrebu, ne moras ni da budes tiha nego onako iz sveg glasa, najjace sto mozes vikni : VOLIM TE!VOLIM TE UPRKOS I U INAT SVEMU STO TE ZAKLANJA!VIDIM TE ISPOD SVIH TIH LOSIH MASKI IZA KOJIH TE KRIJU!IZVADI RUKE IZ DZEPOVA PUNIH VECEG, BOLJEG I SLADJEG I POZDRAVI SE SA MNOM!JER JA SAM TU ZBOG TEBE I TI SI TU ZBOG MENE!VOL...

A sad se secas...mislio sam da se neces setiti, jer si bila mala...Secas se i kako su nas prolaznici gledali tog trenutka i kako je nas bas bilo briga za to...Cini mi se da smo probudili sve one retke ptice na ratnom ostrvu koliko smo glasno vikali...
Cekaj...onda se sigurno secas i sta sam ti rekao za "mlecnu" srecu.Onu koju si dobila od mame dodirom tu iza uva, kad te je prvi put uzela u narucje, a koja je ispala zajedno sa prvim mlecnim zubom.Da, bas to...nikako pod jastuk, nego u dzep.Cuvas je i dalje?Bravo, seceru moj!Cuvaj je, ona ce ti pruzati sate igranja u pesku, gledanja golubova i lezanja na travi.

Retki je nisu dali za novcic.
"Ajmo u zooloski vrt.

Sudbina i Svrha

Sada cu te nesto zamoliti.Sta god da se desi u ovom tvom zivotu, molim te, nikada se nemoj zaglaviti trazeci smisao zivota.Ovo ti govorim da ne bi lutala sa svecom u vetrovitoj noci..Mnogi su tako odlutali, zauvek..Smisao je ostao iza njih.A na kraju svakog puta je Nista.Samo kraj.Zakazan termin.Saka vremena ispustena pri poslednjem koraku.Smisao zivota je rodjen zajedno sa tobom..Vazan je samo put...Svako ima svoj - to je sudbina.I svi mi imamo jedan - to je svrha.

Ne mogu ti reci, jer ne znam koja je tvoja svrha.Mnogi ce te ubedjivati da je tvoja svrha da volis ili da budes voljena ili da radis, da pomazes, menjas...ali zapravo svoju svrhu mozes prepoznati samo ti, ako vec nisi.A za to nikad, nikad nije kasno...Secam se kad si na Kalemegdanu prvi put videla tenkove ispod vojnog muzeja.Posto je na ulazu stajalo upozorenje da je zabranjeno penjanje, ti si se popela redom na svaki od njih.Naravno.Ja sam setao pored i slikao te.Bila si presrecna kad si naisla na onaj mali sa sedistem i volanom.Odmah si se smestila da ga vozis...ali volan je bio zakocen.Pokusavala si i pokusavala, ali uzalud.Na kraju si me razocarano pitala "Tataaaa, cemu sluzi ovaj volan kad ne moze da se volanise?".Sad se zapitaj...
Cemu sluze ove ruke ako ne mogu da podignu, zagrle, miluju, pa cak i udare i sto je najvaznije...puste?
Cemu sluze ove oci ako ne mogu da vide, ocaraju, puste suzu...zazmure?
Cemu sluze ove noge ako ne mogu da se penju, skacu, kleknu...zastanu?
Cemu sluze ova usta ako ne mogu da piju, jedu, govore, utese...pitaju?
Cemu sluze ove usi ako ne mogu da cuju, slusaju...razumeju?
Cemu sluzi ovo srce ako ne moze da voli, odbaci, raduje se, tuguje...nastavi?
Cemu sluzi ovaj zivot ako ne moze da se zivi?
Toliko ti mogu reci o svrsi.Dalje moras sama.

Sudbinu nemoj pogresno shvatiti.Ako bacis saku kamencica u vazduh oni ce pasti na zemlju na nacin koji je jedini moguc i nikako drugacije, ali...Postoje trenuci kada se desavaju neobjasnjive stvari, dogadjaji koje fizika, hemija i matematika ne mogu objasniti, a da ne varaju.Trenutak kada kamencici padaju protivno svim nama poznatim zakonima...Jednog dana kada sam te vodio u vrtic, posto je noc pre toga padala kisa, puzevi su izasli u setnju.Zurili smo na dorucak, jer sam se ja, po starom dobrom obicaju uspavao, ali ti si na svakih par koraka zastajala da gledas puzeve, u travi, na zidu, na drvetu, a ja sam te samo pozurivao..."Tata, ovaj puz je umreo, neko ga je zgazio.Zasto ga je zgazio?" , "Nije namerno, mozda je auto." , "Ali zasto?" , "Ne znam seceru, 'ajmo, zakasnicemo." Isli smo tako cuteci jedno vreme, ja sam razmisljao o glupostima, ti o puzu, a onda sam samo osetio kako si me povukla za ruku jer si naglo stala.Videla si puza na ulici kako polako ide prema dvoristu kuce pored. "Tata..." , "Tina, ne mozemo non stop da stajemo, dorucak je vec poceo, 'ajmo." , "Ali zgazice ga neko." , "Tina, ima milion puzeva, moramo da idemo."...Koliko god ti se to sad cinilo smesnim i beznacajnim, to je, seceru moj bio jedan od tih trenutaka.Trenutak kada je ceo svemir zaustavio vreme jer nije znao u kom pravcu da nastavi.Trenutak kada je vecnost gledala samo u tebe iscekujuci odgovor.Jer sudbina i nije nista drugo nego nacin na koji ti Bog postavlja pitanja, vesto sakrivena u kulise pravljene milionima godina iza tebe tako da ih ne primetis samo ti kojoj su ta pitanja postavljena.Prenevsi tog puza u travu, ti si postala sudbina sudbine.

Shvatas?'Ajmo u luna park.

Oblak

Svi mi imamo svoj oblak, jel' tako?Ne, ne vredi, ne mozes poreci, na ovoj planeti sam od samog pocetka, pa i pre toga, dok je jos bila samo zelja da stvori samu sebe.A zelja je vazna, najvaznija.Pocetak je samo rezervisan termin, saka vremena koju ugrabis za prvi korak.Pocetak je vazan samo zbog pocetka.Zaboravices Kad, pamtices samo Zasto.Ali...nisam o tome hteo da ti pricam.Znam da imas oblak, kao i svi, kao i ja.I na njemu imas jedan stocic, jedan cajnik, dve soljice i dve stolice.I nekog M ili S ili G...Ne, sacekaj, ne brani se, jer te ne napadam.Samo pricam ono o cemu se ne prica.Pricam o potrebi od koje se nase ucenje stidi.O cajankama iza zavese.O predahu izmedju dva cina.Kad vreme uspori pred krivinom, pa se minuti pretvore u sate.Ne brini, ne znam o cemu pricate ni o cemu cutite, niti smem to da znam....Ali znam da tesko nalazis put do svog oblaka.Mnogo ih je i sve su merdevine iste.Secam se...koliko puta sam se popeo na pogresan oblak, a tamo neko stran, nerazumljiv, caj presladak, a stolica neudobna.Zato cu ti otkriti jednu tajnu...

Secas se, kad si me jos kao klinka tokom jedne od nasih setnji pitala "Sta radi onaj cika tamo?"."Osluskuje zbun." rekao sam ti."Tataaaa, kako zbun moze da se osluskuje?"."A mozda piski, 'ajmo na sladoled.".Iako je izgledalo kao da si ubrzo zaboravila, taj dogadjaj ti je ostao u pamcenju i kasnije si tokom tvojih setnji, kad stigne prolece pa se duse zeljne sunca izliju po parkovima, vidjala ljude koji zastanu pored zbuna, malo se nagnu i blago sklope oci."Stvarno, mozda piske, a ja ih gledam.", postidela bi se i nastavila setnju.Ali ipak...nije ti dalo mira, jel' da?A to je stari trik iskusnih sanjara jos iz vremena kad Luis Kerol jos nije bio Luis Kerol i dok je njegovo prijateljstvo sa Alisom bilo jos mlado.Kad se samo setim koliko mu je to prijateljstvo znacilo, koliko je voleo da slusa njene dogodovstine na tom oblaku...Da, na oblaku.Ona je bila njegova A.E pa vidis, i on se mucio da pronadje svoj oblak.Nekada je nije vidjao mesecima, a meseci Bez su dugi kao godine...Jos iz price o Ivici i Marici znao je da mrvice hleba ne vrede, a da kamencica nema uvek i nije znao sta da radi.A onda jednom prilikom, sisavsi sa oblaka, naleteo je na jednu poznanicu koja se tuda setala."Oh, gospodine Dodzson, kako ste me uplasili!Odakle ste se samo stvorili?".Zbunjen i zatecen, sve one reci koje mu je Alisa poklonila tog dana samo je neprimetno bacio u obliznji zbun."Evo, nisam odavno prosao ovom stazom, pa..eh...", promrmljao je i zurno otisao.Bio je skrhan te veceri.Znao je da ce proci vecnost dok je ponovo bude nasao, a nije se secao nicega sa oblaka od tog dana.Zaspao je sa prazninom u srcu, a prazni snovi su najgori.Probudio se bez nade, a budjenja bez nade su najgora.Nikada vise nije izasao iz kuce.Ostalo mu je samo secanje...a kad je i ono pocelo da bledi, obojio ga je mastilom i sakrio iza laznog imena.
Napisao je jednu od najlepsih bajki, kazu...neka bude tako
Umro je od upale pluca, kazu...neka bude tako.
A da je samo izasao...samo na trenutak...cuo bi slavuje koji pevaju o belom zecu, nasmejanom macku, gusenici i sesirdziji.

Ne, seceru.Oni ne piske.
'Ajmo na sladoled.

Sreca

Hocemo internet, ne dial up, brzi, adsl, kablovski, jos brzi, 1mbps, 10mbps, 54...100...
Hocemo kola, ne ta, ova, brza, niza, jaca, automatik, prenos, konjske snage, Audi, ne, samo Mercedes...
Hocemo stan, garsonjeru, jednosoban, dvosoban, sa terasom, kucu sa dvoristem, bazenom...terenom...
Hocemo pejdzer, ne, mobilni telefon, ali sa mms-om, fotoaparatom, svaka tipka-tri slova, ne, svako slovo za sebe, sa dve kartice...dva ekrana...
Hocemo frizider, sa vecim zamrzivacem, a klasa, sa jednim, ne, sa dvoja vrata, da izlaze kockice leda na dugme, sa odvojenim odeljcima sa posebnim temperaturama...digitalni, naravno...
Hocemo sok, necemo sirup, clasic, ne, premium,bez secera...hocemo cedjeno voce u lepoj flasi...
Hocemo toalet papir ali dvoslojni, ne, troslojni, nikako reciklirani...mirisljavi...
Hocemo prasak za ves, Biljana, ne, Bonux, Tide, ipak Ariel...Ariel tecni u kuglicama...
Hocemo zivot, sa vecim sisama, manjim dupetom, vise kose i duzim noktima, sa sminkom, ne, trajnom sminkom...sa lepsom odecom od cistog pamuka...
Hocemo vece, jace, brze, novije, cvrsce, gusce, koncentrovanije....
.......
Danas sam se sa Tinom igrao u dvoristu tri sata.Uzimala je kamencice, pa onda zemlju u koficu i izbacivala ih u korito sa vodom.Tri sata.Ni sa jednom igrackom, kakva god bila nije se igrala duze od 15 minuta.Tri sata.Toliko sam vremena imao da odgovorim sebi na pitanje...Kad to, u kom trenutku, u kojoj godini, u kom uzrastu pustamo ruku sreci i stajemo sa njom, rame uz rame na startnu liniju...i kao po pravilu, dajemo joj bar pet godina fore...
Bojim se da odgovor na to pitanje trci zajedno sa srecom...sa rukom u ruci...

Pre cu naci Hofu, nego mesto u vrticu

Pre jedno godinu dana supruga i ja smo lunjali po kraju i obilazili vrtice da pronadjemo neki optimalni spoj (dobar, pristojan vrtic-relativno blizu i usput do posla).Secam se da je bio lep zimski dan, bez vetra, a sa puno snega..Kad smo konacno izabrali jedan, otisli smo kuci na toplu cokoladu.Pravi americki, jingle bells film.
FFW........................
Danas se uputih sa cerkom u odabrani vrtic sa namerom da je prijavim ili bar da se raspitam oko uslova za prijavu, ne sluteci da je nas americki film rezirao David Lynch.Uhvatih se za kvaku ulaznih vrata, kad cvrc...zakljucano.Aha, interfon...lepo, paze na bezbednost dece, ne moze da udje ko hoce.Pozvonim ja, javlja se prijatan zenski glas..
-"Prezime?"
-"Molim?"
-"Vase prezime?"
-"Ah, ovaj...ja sam dosao samo da se raspitam..."
-"Prezime, molim vas.."
-"Pandurovic, ali.."
-"Niste na spisku."
-"Znam, dosao sam samo da se raspitam oko upisa u vrtic..."
-"Oko upisa?"
U ovom trenutku se inace u filmu kamera pomera pored ulaza gde neka luda baba sedi u stolici za ljuljanje i pocinje histericno da se smeje.
-"Da.."
-"Samo malo sacekajte."
Cekamo, sta cemo...Tina je vec osacovala ljuljaske i klackalice u parku ispred i vuce me za ruku...Dok se nemilosrdno rvam sa njom, ulazu zurno prilazi otac sa sinom, zvoni, uigrano izgovara prezime i vrata se otvaraju.Pridrzava mi vrata, misleci da sam doveo cerku u vrtic i tu nas dvoje nalazimo sansu da uletimo sto i cinimo.Hmmm...stepenice dole...stepenice gore...i nigde nikoga.Sad sam vec zabrinut kako ovde ipak moze da udje ko hoce.Idemo prvo gore.Tina odmah nalazi minijaturnu kucicu za igru.Sjajno, sad cu moci na miru da razgovaram sa...sa...nekim, ko naidje.Aha..spremacica...
-"Dobar dan, izvinite samo da vas pitam...s kim bih mogao da razgovaram oko uslova za upis...?"
-"Za upis?Ovde?"
`Ajmo opet - picture baba koja se smeje
-"Da."
-"Probajte dole, sprat nize, tamo je glavna vaspitacica.A jel` cerka jos nosi pelene?"
-"Da, ali..."
-"Moracete da je odviknete."
-"U redu (ako vi tako kazete)."
Udruzenim silama grckih i rimskih bogova, izvlacim Tinu iz kucice i vodim je dole.Dole ima desno i levo, idemo desno...hodnik...hodnik...hodnik...wc, a sa desne strane vrata.Posto je nemoguce uci bilo kako drugacije u tu prostoriju, osim iz wc-a, ulazimo u njega i kucamo.Otvara nam prijatna vaspitacica..
-"Dobar dan, izvolite.."
-"Dobar dan, hteo sam da se raspitam oko upisa, bla, bla..."
-"Jao kako si slatka, kako se zoves?"
Tina cuti, gleda mene..
-"Idite pravo niz hodnik, desno, pa opet pravo u susednu prostoriju, tamo je glavna vaspitacica."
-"Hvala."
-"Jel` spava ona popodne?"
-"Od pre dva meseca ne.
-"Trebalo bi da je naviknete."
-"U redu (ako vi tako kazete)."
Idemo u tu prostoriju, kucamo...kucamo...cekamo...taman smo hteli da banemo, kad izlazi kuvarica..
-"Dobar dan, da li je glavna vaspitacica tu, hteo sam da se informisem oko upisa u vrtic."
-"Aha, sad cu je pozvati.Cao seceru, kako se zoves?"
Tina cuti.
-"Jel` zna sama da se obuce?"
-"NE."
-"Evo sad cu je pozvati.."
Tina i na ovom spratu nalazi kucicu u koju brzinom kosave ulece.Dolazi vaspitacica.
-"Dobar dan, ja sam (), izvolite.."
-"Zeleo bih da upisem cerku u ovaj vrtic, pa me zanima.."
-"A, pa upis se vrsi u ().Tamo se podnose prijave za sve vrtice na ovoj opstini."
-"Hej, lepotice...kako imas lepe oci..kako se zoves?"
Tina cuti (odjebi).
-"A jel` ume sama da se hrani?"
-"`Ajmo Tina.Hvala vam, prijatno."
Tina ovaj put ne pravi problem, odmah me uzima za ruku i odlazimo.
-"Tina, jel` ti hladno?"
-"Nije, tata."
Idemo u vrtic gde se podnose sve, ama bas sve prijave..znaci The vrtic.Nije bas blizu ovog gde smo bili, ali nema veze.The vrtic je ooooogrrrroman, nema interfon, ali na ulazu je info salter.
-"Dobar dan...u vezi upisa..."
-"Hodnikom do kraja, vrata desno"
Na kraju hodnika je opet wc, nasuprot njemu vrata.Kucam i posto niko ne odgovara, ulazimo...a unutra...jedna veeeellliiikkkaaaa hala, kao magacin...milion stolova, za svakim po dvoje, stolovi razdvojeni..cime su stigli..pleksiglasom, plutom, kartonima, ma prava "kako mali Perica zamislja" americka kancelarija.Svi su zauzeti, neki kasnim doruckom, neki novinama, telefonom, neki Farmwill-om...Dolazim do najblize sluzbenice..
-"Dobar dan, kod koga mogu da se informisem (itd..)."
-"Evo sad cu vam prvo dati formular da popunite...samo malo..."
Kopa po fasciklama, preturapo fiokama...
-"Aha, evo ga...izvolite, mozete ispred popuniti."
Zahvaljujem se i izlazimo.
-"Vidi Tina, loptice."
Fffffijjjuuuu.E sad mogu na miru da popunim formular.Ime, prezime, razni brojevi...hmm...adresa stanovanja.Odoh nazad u kancelariju da priupitam.
-"Izvinite, popunio sam sve, samo imam nedoumicu oko adrese stanovanja."
-"Pa valjda znate gde vam dete zivi?"
Ovde mi organizam govori da bez bensedina ne odgovara za svoje postupke..
-"Naravno da znam, u ulici (), ali smo prijavljeni na drugoj adresi, pa me zato..."
-"Kako to?"
U tom trenutku, gledajuci nju jednim, a prateci cerku drugim okom sam prokuvao..
-"Vase pitanje nije na mestu."
-"Kako to mislite?"
-"Lepo.Mesto za vase pitanje se nalazi negde u Svedskoj ili Luksemburgu, ovde u Srbiji mu nije mesto."
-"Ne razumem."
Htedoh da kazem "Nije bitno sta covek razume, nego sta oseca.'(Decko koji obecava), ali sam progutao knedlu i suzdrzao se.
-"Vidite...na adresu kod moje bake na, na drugoj opstini, prijavljeni smo ja, baka, Tina, moja zena, sestra, mama, tata, pas i kravata.Izvinite, to je iz jedne pesme, nebitno..bitno je da supruga i ja sa cerkom ne zivimo tamo vec 5 godina, nego kao podstanari na adresi koju sam vam rekao...na ovoj opstini."
Mislim da nisam mogao biti jasniji...
-"A zasto onda niste tu prijavljeni?"
-"Izvinite, ali opet vi o Svedskoj.."
-"Slusajte, u svakom slucaju morate navesti adresu na kojoj ste prijavljeni."
-"Hvala."
Upisujem adresu i predajem formular.
-"Hvala, bice vam javljeno kad da donesete potrebna dokumenta za konkurs."
-"A kad bi to bilo, otprilike?"
-"U toku Aprila."
-"Aha, znaci u Maju bi trebala da krene u vrtic.."
-"Ne.Tek u septembru.Ona sad ima 2 godine i 4 meseca, a to je nezgodan uzrast, jer vise nije za jaslice, a nije jos ni za vrtic.."
-"Hmmm...pa postoje valjda, koliko sam razumeo neke grupe mesovitog uzrasta."
-"Da, ali....pa dobro, videcemo.Ali ovde je velika lista cekanja, pa.."
-"Lista cekanja?Zar nije sve liste gradonacelnik zguzvao i bacio u djubre?"
Nasmejala se, ali tiho...
-"Naveli ste ovde tri zeljena vrtica, u jedan od ta tri bi trebalo da bude upisana."
-"Trebalo?Nije sigurno?"
-"Nije...ako u njima ne bude mesta, bice vam ponudjen neki vrtic gde ima."
-"Ali na ovoj opstini?"
-"Ne mora da znaci."
Vec zamisljam sebe kako svakog jutra vodim cerku u Zemun Polje..
-"Uostalom, vi niste prijavljeni na ovoj opstini.."
-"Da, ali na ovoj opstini radimo.Zar nije logicno da mi dete bude sto blize dok nije sa mnom?Uostalom, imam pravo da je prijavim u koji god zelim vrtic u Beogradu, zar ne?"
-"Pa, jeste, ali...takvi su uslovi...videcemo..."
-"(Uhhhhhhh!!!) Dobro...hvala vam.Samo jos jedno pitanje...Da li deca u ovom vrticu moraju znati da sami piju lekove?"
-"Molim?!"
-"Nista, mala sala.Dovidjenja."
Ostali smo u tom vrticu, medju lopticama jos bar dva sata.Ko zna da li ce videti ovaj vrtic ponovo, pa nisam hteo da joj prekidam zadovoljstvo.Niko nas nista nije pitao.
Kad smo se vracali, vetar je picio kao nenormalan.
-"Tina, jel` ti hladno?"
-"(tuzno) Daaa."
Cim sam je podigao, k`o pravi dekor za avanturu, prosuo je nezno blato divlji autobus.
(Smiri se, Stevo...smiri se...bolje Lynch nego Tarantino)

Decak umesto kog sam odrastao

Zurio sam taj dan u dom zdravlja, jer nisam imao zakazano.Spremio sam se da cekam na red bar..nekoliko sati, ali morao sam doci ranije da bi me uopste uzeli u obzir.Problem je bio sto taj dan nisam otisao na posao i trebalo mi je “opravdanje”.Heh…opravdanje…kroz glavu su mi prosli skolski dani, ali u saobracajnoj guzvi nisu se mogli zadrzati tu dugo.

Dom zdravlja je u mom starom kraju…u kraju u kom sam proveo 25 godina, u kraju gde sam odrastao.Kad sam se odselio, nisam prebacio zdravstveni karton u neku blizu ustanovu zbog toga sto je do tad o zdravlju cele moje porodice brinula ista doktorka, pa da ne prekidam tradiciju.Osim toga, nisam cesto ni isao kod lekara da bih se pokajao sto putujem toliko dugo.Poslednji put sam bio na pregledu…hmm…pa pre nego sto cu se odseliti.I ne samo na pregledu…nego i u tom kraju.Dok sam hodao slalom kroz bujicu ljudi (u centru je skoro uvek tako), pokusavajuci da im stavim do znanja da postojim ili bar, ako to ne mogu, a onda da izbegnem da me pregaze, osvrtao sam se, koliko sam mogao da uhvatim bar neki detalj od ulica mog detinjstva.Na prvi pogled, nisu se mnogo promenile, ali to je valjda varka secanja…jer su mi u oci upadali samo poznati detalji, sve sto se promenilo mozak je odbacivao kao nebitno.U svojoj bivsoj ulici sam konacno uspeo bolje osmotriti, jer kroz taj deo ulice nikad  nije islo mnogo prolaznika, stavise tek poneko ko ne stanuje tu.Tanjug je ostao potpuno isti…bacio sam pogled na interfon zgrade u kojoj sam ziveo, prepoznao sam, mislim, tri prezimena.Nastavio sam ulicom, sa desne strane je bio parkic.Kazem “bio”, jer sad je setaliste za pse.Dve zene sede u cosku parka, dok se deca igraju oko klupe.Pored njih u parku je jos 400 fensi likova sa isto toliko kerova i svi seru.Hotel “Palace”, smekerski kao i uvek.Kao klincima, on nam je bio odrednica..pa smo se tako Mi sa “palasa” tukli sa Onima sa “liona” ili kako vec…Spustao sam se ulicom dalje i skoro sam stigao do ambulante kad…Poslednja zgrada u nizu, jedna zgrada koja me je delila od cilja…zavrtela mi je um i srusila staru branu kroz cije su supljine samo ponekad curela poneka secanja.Reka je krenula…probila…Ako me je “opravdanje” podsetilo na skolske dane, onda me je ova zgrada u bukvalnom znacenju vratila u detinjstvo.

Kako sam mogao zaboraviti da je ona tu zivela?Znam da vise nije tu, znam…culi smo se, friend-ovi smo na Facebook-u, razmenili smo nekoliko recenica, ali dzaba…dzaba sve to.Ovo je bio miris detinjstva, miris prve zaljubljenosti, tako jak.Nasao sam se okruzen secanjima, nije bilo niceg da me zadrzi u sadasnjosti.Kakav cudan osecaj.Ali cudnije od svega je trenutak u kom sam izasao iz sebe…da, izasao, ja sa svojih 12 godina i stao nasuprot sebi, konju od svojih 30 i kusur.Kao u snu, cas sam bio jedan…cas drugi…cas klinac…cas odrastao.Kao klinac gledajuci u sebe osetio sam razocaranje, kao odrastao gledajuci u sebe, osetio sam stid.Proslost sa svim svojim zeljama i pogledima na svet me je poklopila kao godinama gomilano djubre u podrumu.

Decak : “Zasto?”

Odrastao: “Sta zasto?”

Decak: “Zasto si mi toliko zakomplikovao zivot, zar se ne secas koliko je sve jednostavno?”

Odrastao: “Znam, tako sam mislio, ali treba ziveti, a za zivot treba se boriti, stalno, svaki dan…videces…novac, posao, problemi,..”

Decak: “Znam, vidjao sam to kod nasih roditelja, ali…sta radis izmedju novca i posla, izmedju posla i problema?”

Odrastao: “Nemam “izmedju”.”

Onda je izasla ona…iz zgrade…i iz secanja…te oci, kosa…rekla mu je “Cao” i prosla pored njega…

Odrastao: “Zasto se mucis tako, zasto se trudis toliko, zar ne vidis d ate jedva primecuje.Trckaras za njom kao pas…a ona psa vec ima.Zasto?”

Decak: “Sve sto imas…sve sto si stekao, trudeci se da me zaboravis, sve…sve bih dao, svega bih se odrekao samo za jedan dugi pogled od nje.”

Odrastao: “Sve bi joj dao samo za pogled?Hahaha, cini ti se…videces, odrasces pa ces videti.”

Decak: “Prvo, ne bih dao njoj, jer ne zelim da kupim njene oci.Rekao sam, svega bih se odrekao.Drugo…tacno, odrascu..a dok budem odrastao ovaj susret sa tobom ce mi stalno biti u mislima.Nikad se necu promeniti.Nikad.”

Odrastao: “Ne budali, tako sam i ja mislio……..”

A onda sam se setio…setio sam se ovog susreta kad sam bio u osnovnoj skoli, bas tu…pored njene zgrade…setio sam se da sam to rekao.”Nikad se necu promeniti.Nikad….”.Dugi pogled….zeleo sam se zakleti na zivot klosara samo zbog jednog dugog pogleda, pogleda od kog srce bubnja u usima, pogleda zbog kog mozak i srce udruzeno zabranjuju grlu da progovori, pogleda koji pravi auru oko nas, nevidljivu i neprobojnu.Dugi pogled…ne zove se tako zbog trajanja, jer ne traje duze od desetak sekundi, vec zbog toga sto zaustavlja vreme samo za nas dvoje.Zbunio sam se.Opet sam osetio stid i nisam znao sta da mu kazem, a video sam i da mu dosadjujem.Najzad, bez reci, krenuo je.

Odrastao: “Gde ces?”

Nije nista rekao, a nije ni trebao, moje pitanje je bilo besmisleno, jer znao sam gde ide…Ona danas ima cas baleta, cekace je ispred…nadajuci se pogledu, kao i uvek.

Bez reci, bez misli, bez osecanja produzio sam do lekara.Predao sam knjizicu, promrmljao da nemam zakazano.Rekla mi je da cu morati da sacekam.Sedeci u cekaonici, buljio sam u jednu tacku…ne, ne u tacku, gledao sam kroz zid, kroz sve…u nistavilo.I dalje nista nisam osecao, nisam se kajao, nisam bio tuzan, nisam ni o cemu razmisljao, samo sam prazno buljio…Posle nekog vremena, 10 minuta ili 4 sata, ne znam tacno prozvala me je doktorka.

-“Dobar dan”

-“Dobar dan”

-“Sedite.Sta vas muci?”

-“Nista.”

-“Nista?Pa zasto ste dosli?”

-“Onako..slucajno.”

-“Molim vas, uozbiljite se.Em niste imali zakazano, a guzva je, jos pacijenata ceka, em se sada glupirate…”

-“Izvinite.Ja sam ustvari dosao nekoliko do zgrade metara uz ulicu da se oprostim od njega.”

-“Uh…od koga?”

-“Od decaka.Morao je da ode.”

-“Dobro, dobro…imate pravo na 15 minuta pregleda po zakonu, hajde da vas cujem, mozda dobijete i uput za psihijatra.Strasno…I?Zasto je morao da ode?I ko je taj decak?”

-“Morao je, zuljale su ga moje cipele…I moje srce.”

-“Vase srce?”

-“Da, postalo mu je previse tvrdo za jastuk.”

-“Samo mi je jos filozof falio, pa zar vi stvarno nemate druga posla, nego mene…”

-“Nemam.Zaista, vise nemam.”

-“I?Gde je otisao?”

-“U pesmu.

-“Ha, pesmu…koju pesmu.”

-“Bilo koju…recimo neku od Mike Antica.Od sad ce tamo ziveti.”

-“Dobro, dosta je bilo, zaista, ako nemate neke simptome, temperaturu, kasalj, ako vas nista ne boli, ako vas nista ne muci, molim vas izadjite.Ima ljudi koji cekaju, a zaista su bolesni.”

-“U redu, izvinite.Prijatno.”

-“Dovidjenja.I pozovite sledeceg…”

Otisao sam, nisam ni knjizicu uzeo, ne znam ni u kom pravcu sam krenuo, slabo se bilo cega secam do kraja tog dana.Samo znam da je bio beskrajno dug i da mi je u glavi odzvanjalo “…ako vas nista ne muci…ako vas nista ne muci…”.A bas u tome je bio moj problem.Nista me je mucilo.Jedno veliko…nista.