Zurio sam taj dan u dom zdravlja, jer nisam imao zakazano.Spremio sam se da cekam na red bar..nekoliko sati, ali morao sam doci ranije da bi me uopste uzeli u obzir.Problem je bio sto taj dan nisam otisao na posao i trebalo mi je “opravdanje”.Heh…opravdanje…kroz glavu su mi prosli skolski dani, ali u saobracajnoj guzvi nisu se mogli zadrzati tu dugo.
Dom zdravlja je u mom starom kraju…u kraju u kom sam proveo 25 godina, u kraju gde sam odrastao.Kad sam se odselio, nisam prebacio zdravstveni karton u neku blizu ustanovu zbog toga sto je do tad o zdravlju cele moje porodice brinula ista doktorka, pa da ne prekidam tradiciju.Osim toga, nisam cesto ni isao kod lekara da bih se pokajao sto putujem toliko dugo.Poslednji put sam bio na pregledu…hmm…pa pre nego sto cu se odseliti.I ne samo na pregledu…nego i u tom kraju.Dok sam hodao slalom kroz bujicu ljudi (u centru je skoro uvek tako), pokusavajuci da im stavim do znanja da postojim ili bar, ako to ne mogu, a onda da izbegnem da me pregaze, osvrtao sam se, koliko sam mogao da uhvatim bar neki detalj od ulica mog detinjstva.Na prvi pogled, nisu se mnogo promenile, ali to je valjda varka secanja…jer su mi u oci upadali samo poznati detalji, sve sto se promenilo mozak je odbacivao kao nebitno.U svojoj bivsoj ulici sam konacno uspeo bolje osmotriti, jer kroz taj deo ulice nikad nije islo mnogo prolaznika, stavise tek poneko ko ne stanuje tu.Tanjug je ostao potpuno isti…bacio sam pogled na interfon zgrade u kojoj sam ziveo, prepoznao sam, mislim, tri prezimena.Nastavio sam ulicom, sa desne strane je bio parkic.Kazem “bio”, jer sad je setaliste za pse.Dve zene sede u cosku parka, dok se deca igraju oko klupe.Pored njih u parku je jos 400 fensi likova sa isto toliko kerova i svi seru.Hotel “Palace”, smekerski kao i uvek.Kao klincima, on nam je bio odrednica..pa smo se tako Mi sa “palasa” tukli sa Onima sa “liona” ili kako vec…Spustao sam se ulicom dalje i skoro sam stigao do ambulante kad…Poslednja zgrada u nizu, jedna zgrada koja me je delila od cilja…zavrtela mi je um i srusila staru branu kroz cije su supljine samo ponekad curela poneka secanja.Reka je krenula…probila…Ako me je “opravdanje” podsetilo na skolske dane, onda me je ova zgrada u bukvalnom znacenju vratila u detinjstvo.
Kako sam mogao zaboraviti da je ona tu zivela?Znam da vise nije tu, znam…culi smo se, friend-ovi smo na Facebook-u, razmenili smo nekoliko recenica, ali dzaba…dzaba sve to.Ovo je bio miris detinjstva, miris prve zaljubljenosti, tako jak.Nasao sam se okruzen secanjima, nije bilo niceg da me zadrzi u sadasnjosti.Kakav cudan osecaj.Ali cudnije od svega je trenutak u kom sam izasao iz sebe…da, izasao, ja sa svojih 12 godina i stao nasuprot sebi, konju od svojih 30 i kusur.Kao u snu, cas sam bio jedan…cas drugi…cas klinac…cas odrastao.Kao klinac gledajuci u sebe osetio sam razocaranje, kao odrastao gledajuci u sebe, osetio sam stid.Proslost sa svim svojim zeljama i pogledima na svet me je poklopila kao godinama gomilano djubre u podrumu.
Decak : “Zasto?”
Odrastao: “Sta zasto?”
Decak: “Zasto si mi toliko zakomplikovao zivot, zar se ne secas koliko je sve jednostavno?”
Odrastao: “Znam, tako sam mislio, ali treba ziveti, a za zivot treba se boriti, stalno, svaki dan…videces…novac, posao, problemi,..”
Decak: “Znam, vidjao sam to kod nasih roditelja, ali…sta radis izmedju novca i posla, izmedju posla i problema?”
Odrastao: “Nemam “izmedju”.”
Onda je izasla ona…iz zgrade…i iz secanja…te oci, kosa…rekla mu je “Cao” i prosla pored njega…
Odrastao: “Zasto se mucis tako, zasto se trudis toliko, zar ne vidis d ate jedva primecuje.Trckaras za njom kao pas…a ona psa vec ima.Zasto?”
Decak: “Sve sto imas…sve sto si stekao, trudeci se da me zaboravis, sve…sve bih dao, svega bih se odrekao samo za jedan dugi pogled od nje.”
Odrastao: “Sve bi joj dao samo za pogled?Hahaha, cini ti se…videces, odrasces pa ces videti.”
Decak: “Prvo, ne bih dao njoj, jer ne zelim da kupim njene oci.Rekao sam, svega bih se odrekao.Drugo…tacno, odrascu..a dok budem odrastao ovaj susret sa tobom ce mi stalno biti u mislima.Nikad se necu promeniti.Nikad.”
Odrastao: “Ne budali, tako sam i ja mislio……..”
A onda sam se setio…setio sam se ovog susreta kad sam bio u osnovnoj skoli, bas tu…pored njene zgrade…setio sam se da sam to rekao.”Nikad se necu promeniti.Nikad….”.Dugi pogled….zeleo sam se zakleti na zivot klosara samo zbog jednog dugog pogleda, pogleda od kog srce bubnja u usima, pogleda zbog kog mozak i srce udruzeno zabranjuju grlu da progovori, pogleda koji pravi auru oko nas, nevidljivu i neprobojnu.Dugi pogled…ne zove se tako zbog trajanja, jer ne traje duze od desetak sekundi, vec zbog toga sto zaustavlja vreme samo za nas dvoje.Zbunio sam se.Opet sam osetio stid i nisam znao sta da mu kazem, a video sam i da mu dosadjujem.Najzad, bez reci, krenuo je.
Odrastao: “Gde ces?”
Nije nista rekao, a nije ni trebao, moje pitanje je bilo besmisleno, jer znao sam gde ide…Ona danas ima cas baleta, cekace je ispred…nadajuci se pogledu, kao i uvek.
Bez reci, bez misli, bez osecanja produzio sam do lekara.Predao sam knjizicu, promrmljao da nemam zakazano.Rekla mi je da cu morati da sacekam.Sedeci u cekaonici, buljio sam u jednu tacku…ne, ne u tacku, gledao sam kroz zid, kroz sve…u nistavilo.I dalje nista nisam osecao, nisam se kajao, nisam bio tuzan, nisam ni o cemu razmisljao, samo sam prazno buljio…Posle nekog vremena, 10 minuta ili 4 sata, ne znam tacno prozvala me je doktorka.
-“Dobar dan”
-“Dobar dan”
-“Sedite.Sta vas muci?”
-“Nista.”
-“Nista?Pa zasto ste dosli?”
-“Onako..slucajno.”
-“Molim vas, uozbiljite se.Em niste imali zakazano, a guzva je, jos pacijenata ceka, em se sada glupirate…”
-“Izvinite.Ja sam ustvari dosao nekoliko do zgrade metara uz ulicu da se oprostim od njega.”
-“Uh…od koga?”
-“Od decaka.Morao je da ode.”
-“Dobro, dobro…imate pravo na 15 minuta pregleda po zakonu, hajde da vas cujem, mozda dobijete i uput za psihijatra.Strasno…I?Zasto je morao da ode?I ko je taj decak?”
-“Morao je, zuljale su ga moje cipele…I moje srce.”
-“Vase srce?”
-“Da, postalo mu je previse tvrdo za jastuk.”
-“Samo mi je jos filozof falio, pa zar vi stvarno nemate druga posla, nego mene…”
-“Nemam.Zaista, vise nemam.”
-“I?Gde je otisao?”
-“U pesmu.
-“Ha, pesmu…koju pesmu.”
-“Bilo koju…recimo neku od Mike Antica.Od sad ce tamo ziveti.”
-“Dobro, dosta je bilo, zaista, ako nemate neke simptome, temperaturu, kasalj, ako vas nista ne boli, ako vas nista ne muci, molim vas izadjite.Ima ljudi koji cekaju, a zaista su bolesni.”
-“U redu, izvinite.Prijatno.”
-“Dovidjenja.I pozovite sledeceg…”
Otisao sam, nisam ni knjizicu uzeo, ne znam ni u kom pravcu sam krenuo, slabo se bilo cega secam do kraja tog dana.Samo znam da je bio beskrajno dug i da mi je u glavi odzvanjalo “…ako vas nista ne muci…ako vas nista ne muci…”.A bas u tome je bio moj problem.Nista me je mucilo.Jedno veliko…nista.
