Ljubav i...

...mrznja?Ne, naravno.Vidi, ko voli taj je sposoban i da mrzi.Zato su najkrvaviji ratovi oni medju bracom.Mrznja nije neprijatelj ljubavi, ona je njeno nalicje.Seti se jednog od svojih prvih zadataka
-Ako imas dve jabuke i jednu das Marku, koliko ti jabuka ostaje?
ili
-Ako imas dve jabuke i jednu ti Marko uzme, koliko ti jabuka ostaje?
Isti rezultat?
Mozda ruzno zvuci, ali protiv mrznje se ne treba boriti.Uzaludno je.Mrznju treba shvatiti, oljustiti, zaci duboko iza nje, do same sredine gde se uvek nalazi ljubav.Neuzvracena, neshvacena, neiskazana...potisnuta.Pokusaj.Probaj sa izmisljenim likovima, sa Gargamelom, zlom vesticom zapada, Sir-Kanom, kraljicom srca, kapetanom Kukom...Probaj onda sa ljudima koje sreces...Probaj sa sobom.To je ipak najteze ili bar izgleda da jeste sve dok ne uspes.Evo, ja jos nisam.I dok ti ovo pisem, ja i dalje pokusavam.Ali znam ljude koji jesu.Znas kako ces ih prepoznati?Po tome kako kazu "Dobar dan".Ne mogu ti opisati, nije to ni do boje glasa, ni do tona, ni do naglaska, prosto...prepoznaces ih, veruj mi.Oni su nasli ugao gledanja pod kojim se mrznja prelama u ljubav.I svima njima su zajednicke suze na cilju.Suze su prijatelj ljubavi.

...tuga?Opet ne.Tuga je ljubav sa nogom u gipsu.Nekad duze, nekad krace, ali zaraste.Ostane oziljak, zasvrbi ponekad pred kisu koja te topi kao secer.Onda kad sunce grane, skupis se, uzdahnes i nastavis dalje.Uzdah je prijatelj ljubavi.

...ravnodusnost.Da, ta opaka bolest je pravi neprijatelj ljubavi.Bezosecajnost.Secas se one knjige o svemiru, secas se kako nastaju crne rupe.Tako je i sa ravnodusnoscu.Kada sebicnost postane teska sama sebi, ona se u samu sebe urusi i postane crna rupa za sva osecanja.Takve osobe ne mogu ni mrzeti, a kamoli voleti.Kao i sve na ovom svetu, sretaces i njih.Znas kako ces ih prepoznati?Po tome kako kazu "Dobar dan".

'Ajmo u muzej.

Priznavanje srece

Odmah na pocetku da ti kazem - Na ovu temu cu ti pricati kao trener koji je u svojoj karijeri bio veciti drugi.Trudio sam se i trudim se i dalje, ali ne mogu ti pokazati zlatni pehar.Mogu ti samo pricati o njemu...Vidi, pokusacu slikovito da ti objasnim.Pokusaj da zamislis srecu kao zube.Moras je svakodnevno paziti, negovati, cuvati, na pocetku mozda ispravljati, korigovati, a posle se o njoj brinuti.I kao sto zube pred spavanje obavezno operes, tako svako vece moras srecu ocistiti...od tuge, od brige, zavisti, mrznje...jer ako to ne radis redovno, sreca moze da se pokvari.Pocne da boli, ne moze da se raduje i mora da se popravlja, da se vadi i zamenjuje drugom, blistavom i jakom, vestackom srecom.I mislices da si srecna kad zapalis cigaretu ili popijes konjak ili...i kad kasno uvece pojedes gomilu slatkisa i kad sednes u auto pa otpanjis 200 kroz grad i kad si svako vece u drustvu drugog muskarca i kad kupis cipele, televizor, jahtu...I kao i vestacke zube, moraces skupo da je platis.Preskupo.Ali ne odmah.Vestacka sreca se placa pred kraj zivota.Izmedju cetiri zida, sa jednim krevetom, ispred jednog prozora, sa jednom suzom, dok na stocicu u casi punoj vode stoji sreca, blistava i jaka, kao i prvog dana kad si je dobila.I dalje zeljna.Boljeg konjaka i original cigareta, sladjih slatkisa, lepseg muskarca, vece jahte, vece brzine...I shvatices tad da to nije tvoja sreca, jer prava sreca nikad ne nadzivi coveka.Ona umire sa njim, mirna i spremna.

I zato nemoj to dozvoliti, cuvaj je.Nemoj se udaljiti od ljudi i drustva, time nista neces postici.Kao sto sam ti vec pricao...cemu sluze ovi zubi, ako ne mogu da zvacu.Isto je i sa srecom, moras je trositi, inace gubi svrhu.Osetices i dobre i lose emocije, od toga ne treba bezati.Sve je to u nasoj prirodi.Samo je cisti od svega sto se nakupi preko dana, a sto moze da joj skodi.Ne dozvoli da je iko kvari, reaguj na svaku promenu, munjevito, ne sutra, ne ovih dana, nego odmah.Budi okruzena i dobrim i losim ljudima, ali budi zaokruzena sobom.

E da, da ne zaboravim kad sam vec za slikovito odabrao tu sliku...postoji i redovan pregled srece isto kao i zuba.Znas kako on izgleda...Odaberes sebi jedan cosak, zazmuris i tiho priznas svetu da ga volis.A ne mora to da bude cosak, moze da bude recimo i onaj bedem na Kalemegdanu.I ne moras da zazmuris ako ne zelis, mozes da gledas sirom otvorenih ociju.A ako imas potrebu, ne moras ni da budes tiha nego onako iz sveg glasa, najjace sto mozes vikni : VOLIM TE!VOLIM TE UPRKOS I U INAT SVEMU STO TE ZAKLANJA!VIDIM TE ISPOD SVIH TIH LOSIH MASKI IZA KOJIH TE KRIJU!IZVADI RUKE IZ DZEPOVA PUNIH VECEG, BOLJEG I SLADJEG I POZDRAVI SE SA MNOM!JER JA SAM TU ZBOG TEBE I TI SI TU ZBOG MENE!VOL...

A sad se secas...mislio sam da se neces setiti, jer si bila mala...Secas se i kako su nas prolaznici gledali tog trenutka i kako je nas bas bilo briga za to...Cini mi se da smo probudili sve one retke ptice na ratnom ostrvu koliko smo glasno vikali...
Cekaj...onda se sigurno secas i sta sam ti rekao za "mlecnu" srecu.Onu koju si dobila od mame dodirom tu iza uva, kad te je prvi put uzela u narucje, a koja je ispala zajedno sa prvim mlecnim zubom.Da, bas to...nikako pod jastuk, nego u dzep.Cuvas je i dalje?Bravo, seceru moj!Cuvaj je, ona ce ti pruzati sate igranja u pesku, gledanja golubova i lezanja na travi.

Retki je nisu dali za novcic.
"Ajmo u zooloski vrt.

Sudbina i Svrha

Sada cu te nesto zamoliti.Sta god da se desi u ovom tvom zivotu, molim te, nikada se nemoj zaglaviti trazeci smisao zivota.Ovo ti govorim da ne bi lutala sa svecom u vetrovitoj noci..Mnogi su tako odlutali, zauvek..Smisao je ostao iza njih.A na kraju svakog puta je Nista.Samo kraj.Zakazan termin.Saka vremena ispustena pri poslednjem koraku.Smisao zivota je rodjen zajedno sa tobom..Vazan je samo put...Svako ima svoj - to je sudbina.I svi mi imamo jedan - to je svrha.

Ne mogu ti reci, jer ne znam koja je tvoja svrha.Mnogi ce te ubedjivati da je tvoja svrha da volis ili da budes voljena ili da radis, da pomazes, menjas...ali zapravo svoju svrhu mozes prepoznati samo ti, ako vec nisi.A za to nikad, nikad nije kasno...Secam se kad si na Kalemegdanu prvi put videla tenkove ispod vojnog muzeja.Posto je na ulazu stajalo upozorenje da je zabranjeno penjanje, ti si se popela redom na svaki od njih.Naravno.Ja sam setao pored i slikao te.Bila si presrecna kad si naisla na onaj mali sa sedistem i volanom.Odmah si se smestila da ga vozis...ali volan je bio zakocen.Pokusavala si i pokusavala, ali uzalud.Na kraju si me razocarano pitala "Tataaaa, cemu sluzi ovaj volan kad ne moze da se volanise?".Sad se zapitaj...
Cemu sluze ove ruke ako ne mogu da podignu, zagrle, miluju, pa cak i udare i sto je najvaznije...puste?
Cemu sluze ove oci ako ne mogu da vide, ocaraju, puste suzu...zazmure?
Cemu sluze ove noge ako ne mogu da se penju, skacu, kleknu...zastanu?
Cemu sluze ova usta ako ne mogu da piju, jedu, govore, utese...pitaju?
Cemu sluze ove usi ako ne mogu da cuju, slusaju...razumeju?
Cemu sluzi ovo srce ako ne moze da voli, odbaci, raduje se, tuguje...nastavi?
Cemu sluzi ovaj zivot ako ne moze da se zivi?
Toliko ti mogu reci o svrsi.Dalje moras sama.

Sudbinu nemoj pogresno shvatiti.Ako bacis saku kamencica u vazduh oni ce pasti na zemlju na nacin koji je jedini moguc i nikako drugacije, ali...Postoje trenuci kada se desavaju neobjasnjive stvari, dogadjaji koje fizika, hemija i matematika ne mogu objasniti, a da ne varaju.Trenutak kada kamencici padaju protivno svim nama poznatim zakonima...Jednog dana kada sam te vodio u vrtic, posto je noc pre toga padala kisa, puzevi su izasli u setnju.Zurili smo na dorucak, jer sam se ja, po starom dobrom obicaju uspavao, ali ti si na svakih par koraka zastajala da gledas puzeve, u travi, na zidu, na drvetu, a ja sam te samo pozurivao..."Tata, ovaj puz je umreo, neko ga je zgazio.Zasto ga je zgazio?" , "Nije namerno, mozda je auto." , "Ali zasto?" , "Ne znam seceru, 'ajmo, zakasnicemo." Isli smo tako cuteci jedno vreme, ja sam razmisljao o glupostima, ti o puzu, a onda sam samo osetio kako si me povukla za ruku jer si naglo stala.Videla si puza na ulici kako polako ide prema dvoristu kuce pored. "Tata..." , "Tina, ne mozemo non stop da stajemo, dorucak je vec poceo, 'ajmo." , "Ali zgazice ga neko." , "Tina, ima milion puzeva, moramo da idemo."...Koliko god ti se to sad cinilo smesnim i beznacajnim, to je, seceru moj bio jedan od tih trenutaka.Trenutak kada je ceo svemir zaustavio vreme jer nije znao u kom pravcu da nastavi.Trenutak kada je vecnost gledala samo u tebe iscekujuci odgovor.Jer sudbina i nije nista drugo nego nacin na koji ti Bog postavlja pitanja, vesto sakrivena u kulise pravljene milionima godina iza tebe tako da ih ne primetis samo ti kojoj su ta pitanja postavljena.Prenevsi tog puza u travu, ti si postala sudbina sudbine.

Shvatas?'Ajmo u luna park.

Oblak

Svi mi imamo svoj oblak, jel' tako?Ne, ne vredi, ne mozes poreci, na ovoj planeti sam od samog pocetka, pa i pre toga, dok je jos bila samo zelja da stvori samu sebe.A zelja je vazna, najvaznija.Pocetak je samo rezervisan termin, saka vremena koju ugrabis za prvi korak.Pocetak je vazan samo zbog pocetka.Zaboravices Kad, pamtices samo Zasto.Ali...nisam o tome hteo da ti pricam.Znam da imas oblak, kao i svi, kao i ja.I na njemu imas jedan stocic, jedan cajnik, dve soljice i dve stolice.I nekog M ili S ili G...Ne, sacekaj, ne brani se, jer te ne napadam.Samo pricam ono o cemu se ne prica.Pricam o potrebi od koje se nase ucenje stidi.O cajankama iza zavese.O predahu izmedju dva cina.Kad vreme uspori pred krivinom, pa se minuti pretvore u sate.Ne brini, ne znam o cemu pricate ni o cemu cutite, niti smem to da znam....Ali znam da tesko nalazis put do svog oblaka.Mnogo ih je i sve su merdevine iste.Secam se...koliko puta sam se popeo na pogresan oblak, a tamo neko stran, nerazumljiv, caj presladak, a stolica neudobna.Zato cu ti otkriti jednu tajnu...

Secas se, kad si me jos kao klinka tokom jedne od nasih setnji pitala "Sta radi onaj cika tamo?"."Osluskuje zbun." rekao sam ti."Tataaaa, kako zbun moze da se osluskuje?"."A mozda piski, 'ajmo na sladoled.".Iako je izgledalo kao da si ubrzo zaboravila, taj dogadjaj ti je ostao u pamcenju i kasnije si tokom tvojih setnji, kad stigne prolece pa se duse zeljne sunca izliju po parkovima, vidjala ljude koji zastanu pored zbuna, malo se nagnu i blago sklope oci."Stvarno, mozda piske, a ja ih gledam.", postidela bi se i nastavila setnju.Ali ipak...nije ti dalo mira, jel' da?A to je stari trik iskusnih sanjara jos iz vremena kad Luis Kerol jos nije bio Luis Kerol i dok je njegovo prijateljstvo sa Alisom bilo jos mlado.Kad se samo setim koliko mu je to prijateljstvo znacilo, koliko je voleo da slusa njene dogodovstine na tom oblaku...Da, na oblaku.Ona je bila njegova A.E pa vidis, i on se mucio da pronadje svoj oblak.Nekada je nije vidjao mesecima, a meseci Bez su dugi kao godine...Jos iz price o Ivici i Marici znao je da mrvice hleba ne vrede, a da kamencica nema uvek i nije znao sta da radi.A onda jednom prilikom, sisavsi sa oblaka, naleteo je na jednu poznanicu koja se tuda setala."Oh, gospodine Dodzson, kako ste me uplasili!Odakle ste se samo stvorili?".Zbunjen i zatecen, sve one reci koje mu je Alisa poklonila tog dana samo je neprimetno bacio u obliznji zbun."Evo, nisam odavno prosao ovom stazom, pa..eh...", promrmljao je i zurno otisao.Bio je skrhan te veceri.Znao je da ce proci vecnost dok je ponovo bude nasao, a nije se secao nicega sa oblaka od tog dana.Zaspao je sa prazninom u srcu, a prazni snovi su najgori.Probudio se bez nade, a budjenja bez nade su najgora.Nikada vise nije izasao iz kuce.Ostalo mu je samo secanje...a kad je i ono pocelo da bledi, obojio ga je mastilom i sakrio iza laznog imena.
Napisao je jednu od najlepsih bajki, kazu...neka bude tako
Umro je od upale pluca, kazu...neka bude tako.
A da je samo izasao...samo na trenutak...cuo bi slavuje koji pevaju o belom zecu, nasmejanom macku, gusenici i sesirdziji.

Ne, seceru.Oni ne piske.
'Ajmo na sladoled.