Sudbina i Svrha

Sada cu te nesto zamoliti.Sta god da se desi u ovom tvom zivotu, molim te, nikada se nemoj zaglaviti trazeci smisao zivota.Ovo ti govorim da ne bi lutala sa svecom u vetrovitoj noci..Mnogi su tako odlutali, zauvek..Smisao je ostao iza njih.A na kraju svakog puta je Nista.Samo kraj.Zakazan termin.Saka vremena ispustena pri poslednjem koraku.Smisao zivota je rodjen zajedno sa tobom..Vazan je samo put...Svako ima svoj - to je sudbina.I svi mi imamo jedan - to je svrha.

Ne mogu ti reci, jer ne znam koja je tvoja svrha.Mnogi ce te ubedjivati da je tvoja svrha da volis ili da budes voljena ili da radis, da pomazes, menjas...ali zapravo svoju svrhu mozes prepoznati samo ti, ako vec nisi.A za to nikad, nikad nije kasno...Secam se kad si na Kalemegdanu prvi put videla tenkove ispod vojnog muzeja.Posto je na ulazu stajalo upozorenje da je zabranjeno penjanje, ti si se popela redom na svaki od njih.Naravno.Ja sam setao pored i slikao te.Bila si presrecna kad si naisla na onaj mali sa sedistem i volanom.Odmah si se smestila da ga vozis...ali volan je bio zakocen.Pokusavala si i pokusavala, ali uzalud.Na kraju si me razocarano pitala "Tataaaa, cemu sluzi ovaj volan kad ne moze da se volanise?".Sad se zapitaj...
Cemu sluze ove ruke ako ne mogu da podignu, zagrle, miluju, pa cak i udare i sto je najvaznije...puste?
Cemu sluze ove oci ako ne mogu da vide, ocaraju, puste suzu...zazmure?
Cemu sluze ove noge ako ne mogu da se penju, skacu, kleknu...zastanu?
Cemu sluze ova usta ako ne mogu da piju, jedu, govore, utese...pitaju?
Cemu sluze ove usi ako ne mogu da cuju, slusaju...razumeju?
Cemu sluzi ovo srce ako ne moze da voli, odbaci, raduje se, tuguje...nastavi?
Cemu sluzi ovaj zivot ako ne moze da se zivi?
Toliko ti mogu reci o svrsi.Dalje moras sama.

Sudbinu nemoj pogresno shvatiti.Ako bacis saku kamencica u vazduh oni ce pasti na zemlju na nacin koji je jedini moguc i nikako drugacije, ali...Postoje trenuci kada se desavaju neobjasnjive stvari, dogadjaji koje fizika, hemija i matematika ne mogu objasniti, a da ne varaju.Trenutak kada kamencici padaju protivno svim nama poznatim zakonima...Jednog dana kada sam te vodio u vrtic, posto je noc pre toga padala kisa, puzevi su izasli u setnju.Zurili smo na dorucak, jer sam se ja, po starom dobrom obicaju uspavao, ali ti si na svakih par koraka zastajala da gledas puzeve, u travi, na zidu, na drvetu, a ja sam te samo pozurivao..."Tata, ovaj puz je umreo, neko ga je zgazio.Zasto ga je zgazio?" , "Nije namerno, mozda je auto." , "Ali zasto?" , "Ne znam seceru, 'ajmo, zakasnicemo." Isli smo tako cuteci jedno vreme, ja sam razmisljao o glupostima, ti o puzu, a onda sam samo osetio kako si me povukla za ruku jer si naglo stala.Videla si puza na ulici kako polako ide prema dvoristu kuce pored. "Tata..." , "Tina, ne mozemo non stop da stajemo, dorucak je vec poceo, 'ajmo." , "Ali zgazice ga neko." , "Tina, ima milion puzeva, moramo da idemo."...Koliko god ti se to sad cinilo smesnim i beznacajnim, to je, seceru moj bio jedan od tih trenutaka.Trenutak kada je ceo svemir zaustavio vreme jer nije znao u kom pravcu da nastavi.Trenutak kada je vecnost gledala samo u tebe iscekujuci odgovor.Jer sudbina i nije nista drugo nego nacin na koji ti Bog postavlja pitanja, vesto sakrivena u kulise pravljene milionima godina iza tebe tako da ih ne primetis samo ti kojoj su ta pitanja postavljena.Prenevsi tog puza u travu, ti si postala sudbina sudbine.

Shvatas?'Ajmo u luna park.