Svi mi imamo svoj oblak, jel' tako?Ne, ne vredi, ne mozes poreci, na ovoj planeti sam od samog pocetka, pa i pre toga, dok je jos bila samo zelja da stvori samu sebe.A zelja je vazna, najvaznija.Pocetak je samo rezervisan termin, saka vremena koju ugrabis za prvi korak.Pocetak je vazan samo zbog pocetka.Zaboravices Kad, pamtices samo Zasto.Ali...nisam o tome hteo da ti pricam.Znam da imas oblak, kao i svi, kao i ja.I na njemu imas jedan stocic, jedan cajnik, dve soljice i dve stolice.I nekog M ili S ili G...Ne, sacekaj, ne brani se, jer te ne napadam.Samo pricam ono o cemu se ne prica.Pricam o potrebi od koje se nase ucenje stidi.O cajankama iza zavese.O predahu izmedju dva cina.Kad vreme uspori pred krivinom, pa se minuti pretvore u sate.Ne brini, ne znam o cemu pricate ni o cemu cutite, niti smem to da znam....Ali znam da tesko nalazis put do svog oblaka.Mnogo ih je i sve su merdevine iste.Secam se...koliko puta sam se popeo na pogresan oblak, a tamo neko stran, nerazumljiv, caj presladak, a stolica neudobna.Zato cu ti otkriti jednu tajnu...
Secas se, kad si me jos kao klinka tokom jedne od nasih setnji pitala "Sta radi onaj cika tamo?"."Osluskuje zbun." rekao sam ti."Tataaaa, kako zbun moze da se osluskuje?"."A mozda piski, 'ajmo na sladoled.".Iako je izgledalo kao da si ubrzo zaboravila, taj dogadjaj ti je ostao u pamcenju i kasnije si tokom tvojih setnji, kad stigne prolece pa se duse zeljne sunca izliju po parkovima, vidjala ljude koji zastanu pored zbuna, malo se nagnu i blago sklope oci."Stvarno, mozda piske, a ja ih gledam.", postidela bi se i nastavila setnju.Ali ipak...nije ti dalo mira, jel' da?A to je stari trik iskusnih sanjara jos iz vremena kad Luis Kerol jos nije bio Luis Kerol i dok je njegovo prijateljstvo sa Alisom bilo jos mlado.Kad se samo setim koliko mu je to prijateljstvo znacilo, koliko je voleo da slusa njene dogodovstine na tom oblaku...Da, na oblaku.Ona je bila njegova A.E pa vidis, i on se mucio da pronadje svoj oblak.Nekada je nije vidjao mesecima, a meseci Bez su dugi kao godine...Jos iz price o Ivici i Marici znao je da mrvice hleba ne vrede, a da kamencica nema uvek i nije znao sta da radi.A onda jednom prilikom, sisavsi sa oblaka, naleteo je na jednu poznanicu koja se tuda setala."Oh, gospodine Dodzson, kako ste me uplasili!Odakle ste se samo stvorili?".Zbunjen i zatecen, sve one reci koje mu je Alisa poklonila tog dana samo je neprimetno bacio u obliznji zbun."Evo, nisam odavno prosao ovom stazom, pa..eh...", promrmljao je i zurno otisao.Bio je skrhan te veceri.Znao je da ce proci vecnost dok je ponovo bude nasao, a nije se secao nicega sa oblaka od tog dana.Zaspao je sa prazninom u srcu, a prazni snovi su najgori.Probudio se bez nade, a budjenja bez nade su najgora.Nikada vise nije izasao iz kuce.Ostalo mu je samo secanje...a kad je i ono pocelo da bledi, obojio ga je mastilom i sakrio iza laznog imena.
Napisao je jednu od najlepsih bajki, kazu...neka bude tako
Umro je od upale pluca, kazu...neka bude tako.
A da je samo izasao...samo na trenutak...cuo bi slavuje koji pevaju o belom zecu, nasmejanom macku, gusenici i sesirdziji.
Ne, seceru.Oni ne piske.
'Ajmo na sladoled.
Secas se, kad si me jos kao klinka tokom jedne od nasih setnji pitala "Sta radi onaj cika tamo?"."Osluskuje zbun." rekao sam ti."Tataaaa, kako zbun moze da se osluskuje?"."A mozda piski, 'ajmo na sladoled.".Iako je izgledalo kao da si ubrzo zaboravila, taj dogadjaj ti je ostao u pamcenju i kasnije si tokom tvojih setnji, kad stigne prolece pa se duse zeljne sunca izliju po parkovima, vidjala ljude koji zastanu pored zbuna, malo se nagnu i blago sklope oci."Stvarno, mozda piske, a ja ih gledam.", postidela bi se i nastavila setnju.Ali ipak...nije ti dalo mira, jel' da?A to je stari trik iskusnih sanjara jos iz vremena kad Luis Kerol jos nije bio Luis Kerol i dok je njegovo prijateljstvo sa Alisom bilo jos mlado.Kad se samo setim koliko mu je to prijateljstvo znacilo, koliko je voleo da slusa njene dogodovstine na tom oblaku...Da, na oblaku.Ona je bila njegova A.E pa vidis, i on se mucio da pronadje svoj oblak.Nekada je nije vidjao mesecima, a meseci Bez su dugi kao godine...Jos iz price o Ivici i Marici znao je da mrvice hleba ne vrede, a da kamencica nema uvek i nije znao sta da radi.A onda jednom prilikom, sisavsi sa oblaka, naleteo je na jednu poznanicu koja se tuda setala."Oh, gospodine Dodzson, kako ste me uplasili!Odakle ste se samo stvorili?".Zbunjen i zatecen, sve one reci koje mu je Alisa poklonila tog dana samo je neprimetno bacio u obliznji zbun."Evo, nisam odavno prosao ovom stazom, pa..eh...", promrmljao je i zurno otisao.Bio je skrhan te veceri.Znao je da ce proci vecnost dok je ponovo bude nasao, a nije se secao nicega sa oblaka od tog dana.Zaspao je sa prazninom u srcu, a prazni snovi su najgori.Probudio se bez nade, a budjenja bez nade su najgora.Nikada vise nije izasao iz kuce.Ostalo mu je samo secanje...a kad je i ono pocelo da bledi, obojio ga je mastilom i sakrio iza laznog imena.
Napisao je jednu od najlepsih bajki, kazu...neka bude tako
Umro je od upale pluca, kazu...neka bude tako.
A da je samo izasao...samo na trenutak...cuo bi slavuje koji pevaju o belom zecu, nasmejanom macku, gusenici i sesirdziji.
Ne, seceru.Oni ne piske.
'Ajmo na sladoled.
Ako se moj komentar uskoro ne pojavi, eto mene opet da šapnem u oblak :)
ОдговориИзбришиHtedoh da kažem - nemoj sad slučajno da odustaneš. Neko mora princezi da objasni kako se pije čaj na oblaku i kako se domunđava sa žbunjem.... Samo napred, Tihi :)
ОдговориИзбриши